Dok evropske institucije konstatuju da su „zatrpane zahtevima“, srpski prevoznici i vozači svakodnevno osećaju posledice pravila 90/180 koje im ograničava rad, planiranje i opstanak na tržištu EU.
Na poslednjem sastanku, u petak 27.02.2026. kojem je prisustvovalo oko 70 učesnika, ton jeste bio drugačiji – ali suštinskog rešenja i dalje nema. Naši predstavnici, zajedno sa kolegama iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, bili su aktivni i konkretni. Izneti su podaci o ekonomskim posledicama po tržište EU i jasno je poručeno da su novi, ozbiljniji i dugotrajniji protesti realna mogućnost ukoliko se hitno ne pronađe održivo rešenje.
Moratorijum na 90/180, koji je tražen kao privremena i hitna mera, nije prihvaćen.
Kao alternativa, pojedine države su predstavile nacionalne modele viznih rešenja. Hrvatska je najavila izmene Zakona o strancima koje bi omogućile vizu za duži boravak do godinu dana, sa mogućnošću produženja, bez obaveze zaposlenja u hrvatskoj firmi ili prijavljenog boravka – ali uz pismo hrvatske kompanije koja potvrđuje potrebu za angažovanjem vozača. Slična rešenja, uz različite uslove, ponudile su i Rumunija i Mađarska. Međutim, suština ostaje ista – rešenja su parcijalna i zavise od pojedinačnih država članica, a ne od sistemske odluke na nivou cele EU.
Prema informacijama sa sastanka, nosioci LONG TERM viza ne bi ulazili u EES sistem, što znači da druge članice ne bi imale uvid u dužinu njihovog boravka. Hrvatski zakon bi, ukoliko bude usvojen, mogao stupiti na snagu do juna. Ali ostaje pitanje: da li je realno da srpski prevoznici svoju egzistenciju rešavaju preko pojedinačnih pisama i nacionalnih improvizacija? I još važnije – gde je u svemu tome država?
Utisak koji se nameće jeste da srpski prevoznici ovu bitku vode gotovo sami. Dok se iz regiona čuju jasni zahtevi i traže hitni sastanci, deluje kao da Srbija ne stoji iza svojih prevoznika snažno i odlučno koliko bi trebalo. A ovo više nije administrativno pitanje – ovo je pitanje opstanka sektora koji zapošljava hiljade ljudi i direktno utiče na ekonomiju zemlje.Ako sistemskog rešenja ne bude, protesti više neće biti upozorenje, već poslednji pokušaj da se skrene pažnja na problem koji traje predugo.
Srpski prevoznici ne traže privilegije. Traže jasna pravila koja uvažavaju realnost njihovog posla. Traže jednak tretman. Traže održivo rešenje. Jer ako se odgovornost bude i dalje prebacivala sa institucije na instituciju, a rešenja svodila na pojedinačne improvizacije – pitanje iz naslova neće biti retoričko.
Biće stvarnost.
